Svetski dan džeza, 30. april, Dom omladine Beograda i Beogradski džez festival obeležiće ekskluzivnim koncertom Marčela i njegovog benda Napeti Kvintet, u sali Amerikana od 21 čas.
Marčelo se očigledno nalazi u periodu kada nijedan izazov ne predstavlja nepremostivu prepreku, a za publiku će ovaj koncert biti prilika da na delu proveri koliko je sazreo jedan od najboljih domaćih autora mlađe generacije. Tim povodom popričali smo sa njim o predstojećem koncertu, ali i muzici i domaćoj sceni.
Ulaznice su u prodaji, po ceni od 600 dinara, na Blagajni Doma omladine Beograda i preko EVENTIM prodajne mreže.
Kako teku pripreme za koncert? Ovo je prvi put da se publici predstavljaš u sasvim drugom svetlu, odnosno uz pratnju džez kvinteta, kako je uopšte došlo do vaše saradnje?
Koketiranje sa džezom bilo je prisutno već u nekim pesmama sa drugog albuma, i u tih deset godina, od tada do ove pete ploče, džez je ostao dragi poznanik sa kojim se rado srećemo, s tim što Napet šou beleži naš najozbiljniji susret do sada: većina muzičara koji su nam pomogli da kompozicije i tekstove pretvorimo u prave, punokrvne pesme - jesu upravo iz džezerskog miljea, a Rade Sklopić, moj drug iz benda i naš glavni kompozitor, ponajviše je stvaralački okrenut upravo džezu. Tako intoniran kreativni štimung doneo nam je čak i kratko poznanstvo sa pokojnim čika Mišom Blamom, i teško nam je zamisliva veća čast od saradnje s njim na pesmi “Šankeru”. Naš novi bend sastavljen je mahom od ljudi koji su te pesme svirali i na samom albumu i izneli ih sa nama, te je ovo organski sledeći korak sjajnog druženja.
Publika je nestrpljiva da čuje i vidi kako će izgledati tvoj nastup sa Napetim Kvintetom na Svetski dan džeza u Domu omladine, možeš li da nam otkriješ neke detalje o tome kako je koncipiran koncept i ko će sve nastupiti sa tobom?
I mi smo prilično uzbuđeni:) Reč je o jednočasovnoj svirci koja uključuje pesme pravljene u “džezi” maniru, ali smo i neke koje originalno nisu takve za ovu priliku prearanžirali, potpuno uvereni da efekat “vidi šta smo ti uradili od pesme, publiko” neće otići u krivu stranu. Za klavijaturama je Aleksandar Jovanović Šljuka, Radetov profesor klavira i pravi dobri duh Napetog šoua; na basu je naš stari prijatelj Marko Fabri, sa kojim smo svirali u svom ranijem sastavu Shock orchestra; trubu će svirati Miša Nikolić, čovek koji je svu melanholiju pesme “Šankeru” svojim instrumentom dočarao daleko više nego ja rečima; bez violine Filipa Krumesa Napet šou je potpuno nezamisliv, pa tako i ovaj bend; sa Aleksandrom Cvetkovićem Dramom, divlje genijalnim bubnjarem, ranije nismo radili, ali je to defnitivno jedno od onih kapiranja na prvi takt. Zapravo, takva je čitava ova priča: došli smo na prvu probu i naprosto zasvirali.
Poznat si kao neko ko preferira živu svirku. Da li smatraš da svirka uživo, pa čak i snimljena, više „govori“ nego ona sintetetička, „kucana“ i zašto?
To je, naravno, stvar ličnog afiniteta – a naš je očigledno daleko više okrenut svirci. Pesmu “Muk” osećamo kao manifest onoga što ovde pokušavamo da izvedemo: sve što je iole alternativno kao da lagano ali sigurno odumire ovde kod nas, i uprkos onom čuvenom “ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži”, naše geslo glasi ako ne možemo da pobedimo, bar se nipošto nećemo pridružiti. Mislim da je upravo sklonost ka kompromisima predvorje svih problema u našem društvu, tu je muzika samo jedna od mnogih žrtava. No, da neko ne pročita pogrešno, to nije pitanje izbora između elektronike i ozbiljne žive svirke – svako neka radi kako voli – nego je reč o izboru između stvaralaštva i sopstvenog autorskog koncepta na jednoj i one sve odvratnije “daj ono što narod voli” filozofije na drugoj strani. Široke mase, i ne samo ovdašnje, po definiciji će biti daleko naklonjenije nečemu plitkom, i kad bi njihova potražnja bila realan izgovor, nijedno umetničko delo ne bi imalo razloga da nastane. Izgovor, dakle, nije realan, i kičem se bave samo oni čiji je lični džiberluk srećno udat za neukus širih masa, iako isprva izgleda kao da su teška srca napravili kompromis.
Ovo nije prvi put da nastupaš u Domu omladine Beograda, kakva su tvoja iskustva i sećanja na dosadašnje nastupe na ovom mestu, kakav značaj zauzimaju u razvoju tvoje dosadašnje karijeri?
Ogroman. Verovatno najveći, jer smo upravo u DOB-u i stasavali: od nebrojenih nastupa u maloj sali, preko prvog koncerta sa bendom, koji se zgodio upravo u današnjoj Amerikani, pa do osvajanja donje, bioskopske sale. Ni na jednom drugom mestu nismo prošli takvu korak-po-korak evoluciju, niti ima mesta za koje smo, upravo iz tog razloga, više emotivno vezani: ako izuzmemo koncert u SKC-u, sve ono najvažnije desilo nam se upravo ovde.
Kako bi komentarisao rep scenu Srbije, a i muzičku scenu generalno? Ko su izvođači iz "stare garde" koji su ti bili uzor kada si počinjao, a koje i dalje rado slušaš? Da li postoje neki noviji, mlađi sastavi koji su ti skrenuli pažnu u poslednje vreme?
Istina, volim da pišem na ritam i obožavam da gramofon bude jedan od istrumenata na bini – ali van toga, veoma smo srećno razvedeni od žanra već godinama. Beše tu ljubavi na početku, posle mi je to više ličilo na porodično nasilje, pa je razlaz bio na obostrano zadovoljstvo. Svoje komentarisanje rep scene otuda ograničavam na pohvale onoga što mi se dopadne, pošto ono što se prelilo u narodnjake, dens iz devedesetih i prostakluk najčešće ne može ni da se objasni pristojnim rečnikom. Od sveže krvi izdvajam Kendija i Delkora; od onoga što me je kao klinca privolelo žanru spomenuo bih svakako Who is the best i Popaja: njihov odnos prema jeziku, sjajno igranje rečima, sve mi je to zvučalo odlično. Zanimljivi su mi Artan Lili i The somethings, a uvek je ohrabrujuće gledati doslednost Koje iz Discipline, jer je doslednost najređa tekovina ovdašnjih karijera. Kolju Pejakovića obožavam i neopisivo mi je žao što nisam bio tu nedavno kada je (napokon) napravio koncert. Na kraju, u rubrici “Ciganin hvali svoga konja”, moram da spomenem prvi kompozitorski, instrumentalni album mog saradnika Radeta Sklopića Raida, jer bi me njegova muzika očarala i kad ga ne bih poznavao; ovako me samo očarava još više, jer je bukvalno istočio dušu u te kompozicije. A to je sve o čemu se u umetnosti, zapravo, i radi: uvek se trguje organima, samo je pitanje da li ljudima daješ srce ili im prodaješ muda za bubrege.
