Mnogima od nas je svakodnevnica korišćenje usluge taksija, ali malo ko od nas se zapitao kako je nastao taj naziv i kada je nastalo ovo zanimanje.
Priznajem da sam jedna od mušterija koja živi Taxi život već 15 godina, ali nikad mi nije palo napamet da razmišljam o tome ko je bio prvi taksista na svetu. Najpametniji na svetu - Google kaže da je prvi registrovani taksista izvesni Nikola Sovaž koji je prvi registrovani taksi prevoznik iz 1640. godine.
Prvi taksisti su se pojavili u Francuskoj i Engleskoj početkom 17. veka a vozili su kočije, sa obaveznim konjskim pogonom.
Prvi taksimetar izumeo je Vilhelm Brun 1891. godine, po čemu je Taksi i dobio ime. Prva radio stanica počela je da se koristi 1940. godine. A svi ovi podaci, naveli su me da istražujem beogradsku kaldrmu i saznam koliko gradskih taksi prevoznika ima i ko je najstariji od njih.
Opet pametnjaković Google odveo me do podatka da je u Beogradu čak 20 odsto taksi vozača starije od 60 godina i da u ovoj delatnosti skoro i nema baš mnogo mladih ljudi. Statistika kaže da je beogradski taksista u proseku star 52 godine. Za penziju je već zrelo 3,89 odsto koji krstare ulicama prestonice, a njihovim penzionisanjem broj taksista bi se smanjio za 300. To je neoprostiv broj za grad poput našeg, jer sve dosadašnje studije govore da nam je potrebno oko 5.000.
Zbog toga što je ovaj posao više stil života nego branša, zanimljivo je i to da su čak trojica aktivnih taksista rođena 1938. godine i od ovog posla ne odustaju iako imaju 76 godina. Oni su i najstariji taksisti u Beogradu.
U Direkciji grada tvrde da ovo nije dobra statistika niti za imidž grada niti za njegove potrebe. Kažu i to da od 2005. godine niko nov nije priman da taksira, osim onih sa liste čekanja koji su se žalili sudu i dobili spor. Godine na listi čekanja su prolazile i sad imamo stare taksiste.
Inače, vrlo mali broj taksista odluči se uopšte da ode u penziju, jer najčešće, kako kažu, od tog iznosa koji dobijaju iz PIO fonda ne mogu da žive.
Takođe, nije tajna ni da se određeni broj taksista bavi ovom delatnošću, iako su zvanično penzioneri, a ranije su radili kao vozači u nekim preduzećima ili se bavili nekim sasvim drugim poslom.
Zbog ogromnog stresa mnogobrojni taksisti i ne dočekaju penziju. Ljudi rade po 12 sati dnevno ako žele nešto da zarade, nema praznika i vikenda, tenzija je konstantna, a jurnjava za poslom i novcem neprekidna. Veliki broj taksista umre od bolesti srca i ne dočekavši starost.
Najviše stradaju oni koji su mirni, staloženi i ljubazni, a takvih je danas sve manji broj. Gradska vreva i lud saobraćaj ne opraštaju zdravlju, a ljudi su postali sve nervozniji i agresivniji. Zato je pravo zadovoljstvo kad sednete u taksi vozilo Udruženja Taksi Taxi i dobijete ljubaznost, vaspitanje, kulturan i blag odnos ljudi čija je ulica druga kuća.
I samo zamislite koliko snage i veštine je potrebno da zadržite standard i osmeh na usnama u vremenima u kojima živimo. Sve probleme, kažu, ostavljaju iza zaključanih vrata svojih domova, a kad sednu u vozila, za njih počinje jedna sasvim nova priča jedan sasvim drugi život.
Jedan od taksista Udruženja Taksi Taxi duhovito mi je opisao to stanje uma kao stanje čoveka koji navuče svoju livreju sa zlatnim dugmićima i više nije samo građanin, već lice odgovorno za psihofizičko stanje svojih mušterija. Gestovi su bukvarski primeri kućnog vaspitanja, male stvari koje život znače i kaže da je neprocenljiv osećaj kad izađe i mušteriji otvori vrata, pa vidi izraz oduševljenja i zaprepaštenja na njegovom licu.
Ako već plaćam, onda ću i da biram. A biram da mi bar jednom dnevno neko džentlmenski otvori vrata, dobronamerno se nasmeši i uvek naplati tačan iznos. Zato ne odustajem.
I jezik sam iskrivila, pa često kolegama dobacim: Zovite mi Taksi Taxi!
A oni meni uvek u šali: A što dvaput?
Taksi Taxi možete pozvati u bilo koje doba dana i noći i naručiti vožnju na telefon 19-9-19.
Svako Taksi Taxi vozilo ima besplatan Wi-Fi na raspolaganju putnicima, a vožnje možete osim kešom platiti i karticama Visa, Visa Electron, Master Card, Maestro i Dina Card.
