Ako mislite da nedeljom ništa ne može da krene naopako, grdno se varate. Ima nas nekih kojima se i miran porodični dan pretvori u radni dan pred veliki praznik. I ko je tome kriv, teško je definisati. Nego, da sam se jutros rodila iz sna vidovita i otvorila oči u ravno šest sati u sred neradne nedelje, ne bih mogla da predvidim da ću vikler na vrh glave pronosati kroz ceo grad kao najveći modni hit.
Nisam luda da ustajem veštičijom navikom uz kokoške koje sviraju iz pravca Ča Ča Ča naselja, već sam tupavo ostavila telefon umesto na vibraciji, na nekim drogama očigledno, jer je Sting raspevavao glasne žice zorom. I čim sam ga dohvatila, moja školska drugarica razurlavala se u moje uspavano uvo kako je pala u kadi (šta uopšte radi u kadi nedeljom u šest ujutro!?) i strašno joj se čini da je slomila skočni zglob.
Ustajem kao uz vojničku trubu i uskačem u trenerku. Umesto kevu, zovem taksi. I dok sam trepnula, već sedim na zadnjem sedištu i šištim kao guska. Taksista već vidi koliko je sati, mislim metaforički i odnekud mi pruža Take away kafu. Ne pitam jel ’ bez šećera, jer svrhe nema. Mislim, zaboga prvu jutarnju pijem u taksiju.
Skupljam noge i ugledam cele celcate roze papuče. Blamu kraja nema, ali u ova hipsterska vremena bila bih još i u trendu da sam uspela da dohvatim i bade mantil. Bogaram kao po običaju kada sam ljuta, ali ne pominjem rodbinu od majke do ujaka kao sav normalan svet, već nabrajam domaće životinje.
Već negde kod koze stigli smo na adresu. Bogu hvala na razumnom čoveku, taksista mi ponudi da sačeka i zdušno prihvatih. Shvatam zašto se kućne baletanke zovu papuče u trenutku kada sam zgazila na prvi stepenik njene zgrade i tako svojski padnem na lepši deo sebe, dakle spreda i zabijem facu u beton. Osetim kako mi krv lipti iz usne, ali ustajem, pa se profesionalno očistim i sačekam lift.
Molim Boga da niko ne naiđe, ali Svevišnji je izgleda nagluv nedeljom, pa umesto da u lift uđem sama u roze papučama, krvave gubice i sa viklerom na glavi, koji još nisam registrovala, samnom ulazi i slatki Nikola sa petog sprata kojeg šmekam u njenoj zgradi već šest meseci.
- Rekoh NIKO, bez LA! – promrsim u bradu i on shvati da cvilim.
Vidim da mi se podsmeva i planem:
- Šta blejiš komšija?! Da si normalan spavao bi u ovo doba!
Jedva se izbauljam do njenog stana i zvonim. Jelena razdragano viče: Ko je!? – kao da nije slomila skočni zglob. Zatičem je na kauču u bade mantilu koji mi se baš slaže uz papuče, kako opipava prste na desnoj nozi.
- Šta je?! Govori! – izbacujem kao iz topa.
Vidim da joj nije ništa. Sve što je slomila je malo ponosa i nokat na malom prstu. Trebalo bi da odahnem, ali osetim jaku vrtoglavicu. Mislim to je od puno šećera u kafi, ali Jelenin izraz lica me prestravio.
- Vodim te u Urgentni smesta! – viknu i poskoči istim onim skočnim zglobom koji me mlatnuo po nedelji u šest ujutro.
U ogledalu sam videla da ličim na reklamu za PINK TV samo u drečavo crvenoj boji i prepadnem se do kosti. Dok sam trepnula, Jelena me vukla ka izlazu. Srećom, moj taksista je uredno čekao. Kad me ugurala unutra, dao joj je maramice i nalio u njih hidrogen. Nisam uspela ni da joj pohvalim stajling znatno bolji od mog, samo u roze plavoj verziji, već smo ulazile u Urgentni, a taksista se parkirao da sačeka.
Jelena je opajala instituciju uzduž i popreko onako kako ulazi u petnaesticama u klub, kao da joj na nogama nisu bile papuče kornjače. Posle nekoliko minuta vratila se zajapurena i ljuta. Urgentni je bio krcat, stavili su nas na hold do besvesti, a meni je krv izbijala iz svih pora. Dosetila se da zove bivšeg, inače hirurga iz Urgentnog i posle nekoliko nerazgovetnih reči, našle smo se ponovo u taksiju.
Čovek je jeo pljeskavicu od čijeg mirisa mi je odmah bilo bolje i kao da mi je pročitao misli, pruži mi još jednu:
- Pretpostavio sam da niste doručkovali....
Poslednji zalogaj sam smazala negde pred rampom kod hotela Juga i ništa mi nije bilo jasno gde me ludača vuče. Na jednom od splavova Dr Simić razlistavao je pitu sa višnjama i uskoro moje krvavo lice. Da je sedeo sam sa štapom za pecanje, ne bih ni trepnula, ali pored bola koji sam osećala, napao me ozbiljan osećaj sramote, jer je doktor sedeo sa još trojicom pride.
Jedva sam preživela previjanje i kada smo Jelena i ja grabile nazad ka taksiju, dan je već dobro ugazio podne. Čovek je nemo pogledao u retrovizor i ponudio nas keksom. Negde na sred puta zavonio mi je telefon. S druge strane, čula sam tek probuđeni mamin glas:
- Spavaš?
- Jok, vraćam se kući!
- A ipak si sinoć izlazila?!
- Nisam, vraćam se iz Urgentnog.
- Neko novo mesto za izlazak.... – čujem mamu kako zapanjeno pokušava da otkrije da li sam poludela kada se u podne vraćam iz izlaska. Pomislim da joj kažem kako moja subota nikako nije završila na nekom novom mestu za izlazak koje su bolesno nazvali Urgentni, ali već sam bila na ivici da se rasplačem od muke. Taksista je odbacio Jelenu do kuće i već kada smo stajali ispred moje zgrade, čula sam svoj poražavajući glas:
- Koliko sam dužna?
Čovek mi je kao iz topa izbacio cifru od hiljadu dinara i videla sam da su klopa, piće i čekanje, ove nedelje bili gratis. Dakle, celo moje nedeljno prepodne vredelo je hiljadarku i bezmalo očajna, dobacih novčanicu:
- Ajde, daj nam još po jedno piće i zadrži kusur.
Kad sam ušla u stan, da nije bilo krvavog lica, mogla bih da se opkladim da sam tek ustala i tražim šolju za kafu. Sigurna sam da ovakvu avanturu nisam ni sanjala niti naručila, ali jedino što dugujem ovom nedeljnom popodnevu je topla zahvalnica taksi vozaču Taksi Taxi, u čijem sam udobnom radnom mestu provela pola dana.
Pa sledeći put kada vam zazvoni telefon u sitne sate, najpre pozovite Taksi Taxi, onda obavezno skinite viklere iz kose. Ne znam da li na meniju imaju čaj, ali sam sigurna da ćete uz njih itekako preživeti dan.
Taksi Taxi možete pozvati u bilo koje doba dana i noći i naručiti vožnju na telefon 19-9-19.
Svako Taksi Taxi vozilo ima besplatan Wi-Fi na raspolaganju putnicima, a vožnje možete osim kešom platiti i karticama Visa, Visa Electron, Master Card, Maestro i Dina Card.
